Hod po žici…

Koja je to boja koju možeš uporediti sa osećajima a da znači isto, a da bude jednaka, I da nije važno da li je osećaj ili boja? Dok se penje od nožnih prstiju do potiljka, oboji te I postanes prostranstvo, raširiš se svuda oko sebe I zamirišeš ispuštajuci esenciju tvog bića, svakim korakom, svakim pokretom, […]

Read more

” Nemam nista s tim”…

Opet sam osetila…. Rekoh sebi ajde da vidim o kojoj se pesmi radi. Pažljivo sam slušala, bez imalo emocija. Iskreno, nije me bilo briga, nisam ni želela da znam koja je pesma u pitanju, ali nešto me je ipak nateralo da je poslušam. Početak dosadan, kao i svaka njegova pesma ali sam uvod u refren i taj […]

Read more

Zbog starijih svet zaostaje…

Često sam znala uhvatiti sebe u žustrim raspravama sa samom sobom. Te rasprave su najčešće bile propraćene nekim, ne tako davnim dogadjajima, neretko čak, ne bi imali veze sa mnom, ali sam ih svakako jako fino udomila, posmatrala I puno o njima razmišljala. Jedan od njih mi baš sada žulja razmišljanja, to je onaj, tupi […]

Read more

Ništa ni od čega…

Koliko ljubavi ima u tebi dok posmatraš sliku u ogledalu? Koliko želje da ga dotakneš, a osecaš samo hladnoću stakla i znaš, da to nisi ti! Zašto mu onda veruješ? Zašto si dozvolio da te bilo šta pretvori u stvar? Dodirni se I oseticeš reakciju. Ako si odreagovao na sopstveni dodir, zamisli samo kako ćeš […]

Read more

O njoj…

Secanja na te tinejdzerske dane uvek mi izmame osmehe, ne one podrugljive, vec one prave, kakve danas sa cetrdeset I nesto ni ne osetim. Ah, bili su to divni dani, samo nama znani. Secam se tog prvog susreta kad sam stajala ukopana u mestu primetivsi ga. Bio je olicenje svega najlepseg na svetu, takav frajer, […]

Read more

Donji sprat…

Evo je! Opet pocinje…cim cujem prvih par nota pesme siguran sam, opet place! Zamisljam njeno kupatilo na spratu ispod mog I nju skvrcenu u kadi dok je mlaz tusa zapljuskuje, mesa se sa njenim suzama. Izmedju strofa se tako bistro cuje njen jecaj. Za cim pati toliko? Da li ju je ostavio? Da li je […]

Read more

Prazna šuma…

Izvor neizvesnosti nosi sa sobom nemogućnosti koje bi da se ostvare. Posvuda trče kao nevaspitana deca I dozivaju pažnju, govore joj: “ Gledaj me I stidi se, ti si me rodila, pa se sramoti što sam ovakav” boriš se da li da obuzdaš bes u sebi ili da pretučeš dete koje si sam nevaspitao. Batine […]

Read more

Забрањена јесен

<div><br /></div><div><p style="text-align: justify"><strong><span style="line-height: 107%; font-family: ‘Times New Roman’,’serif’; font-size: 12pt">Сунце ово,угреје, па утихне, па угреје, па хладно буде, као пред смрт саму. Ноћу је хладно, ноћу је јако, ноћу је јако хладно. Ноћу, само сенке неке, покрену се на трен, па се нагло зауставе…Напрасно је јесен снажно крочила, она је срца заледила и укочила.</span></strong></p><p style="text-align: justify"><strong><span style="line-height: 107%; font-family: ‘Times New Roman’,’serif’; font-size: 12pt">Миран,лежим. Као да ћу заспати, па не могу, па заспим, а као будан ходам, па не спавам, већ ходам, а спавам и сањам, не знам…</span></strong></p><p style="text-align: justify"><strong><span style="line-height: 107%; font-family: ‘Times New Roman’,’serif’; font-size: 12pt">Миран сам сам. Гледам завесу, игра светла или се померила мало?</span></strong></p><p style="text-align: justify"><strong><span style="line-height: 107%; font-family: ‘Times New Roman’,’serif’; font-size: 12pt">Главу исправим према светлу, не спавам, не сањам, као да те видим, као да си ту, као да дишеш на пола метра…</span></strong></p><p style="text-align: justify"><strong><span style="line-height: 107%; font-family: ‘Times New Roman’,’serif’; font-size: 12pt">Није то то.Ветар јесењи, зубатог сунца син, пркоси са покретима, звуцима, вара ме, смејесе, вара ме само сањивог, када сам срца рањивог…</span></strong></p><p style="text-align: justify"><strong><span style="line-height: 107%; font-family: ‘Times New Roman’,’serif’; font-size: 12pt">Миран сам сад. Не померам више ни груди. Да ли сам жив помислих, те малим прстом дадох живота искре део. Жив јесам, али ми се чини и нисам, као да ме је неко пренео светлосном или другом енергијом, са овог света на овај, онај неки други…</span></strong></p><p style="text-align: justify"><strong><span style="line-height: 107%; font-family: ‘Times New Roman’,’serif’; font-size: 12pt">Е, срце моје…Дошло је време јесење, дошло је време да нове закрпе зашијемо, ти и ја, два стара ратника, два друга, два непријатеља, два бића вољена, два супарника, два невољника, два различита бића…</span></strong></p><p style="text-align: justify"><strong><span style="line-height: 107%; font-family: ‘Times New Roman’,’serif’; font-size: 12pt">Ова глава,без мисли посебних, само је срце слушала. Срце је лагало, заводило, гурало у забрањени град, као ђаволчић онај, са десног рамена. У глави, спавао је анђео,осетио није како му о глави раде, иза леђа, слутио није да ова забрањена јесенстиже, тако нагло, да укочи све што хода, мили и гамиже, камо ли крв узаврелу, па закаљену водом хладном…Шербет ми струји жилама топао, ако овако настави,хладан ће бити за тили час…</span></strong></p><p style="text-align: justify"><strong><span style="line-height: 107%; font-family: ‘Times New Roman’,’serif’; font-size: 12pt">Некако ми је лакше сада. Тврдим, сигурно ми је лакше! Сада знам, сунце никада вишеогрејати неће, угасило се, као што се увек и гасило, вековима, али је увек ибила нада, па га је подизала да се опет дигне и угреје…</span></strong></p><p style="text-align: justify"><strong><span style="line-height: 107%; font-family: ‘Times New Roman’,’serif’; font-size: 12pt">Наде нема, сунца нема, топлога нема, само хладно дрвеће савија ветрове, кали овога човека, млати га, јер је некада грешан био, грешан био и остао и тако залеђен остао офуцаног срца, јадног, изгребаног, једва да бије…</span></strong></p><p style="text-align: justify"><strong><span style="line-height: 107%; font-family: ‘Times New Roman’,’serif’; font-size: 12pt">Миран сам сада, много је лако сада. Препустиш се ветру, рашириш крила и он те однесе, гдети се одувек земљица смешила, мила, добра слатка и мека, и док је овога века,конац ћемо у иглу увлачити, крпу крпити, рупе скратити, да много мање буду, ижао ми, жао ми само на труду, а ту сам да одувек пливам до ивице, до ивице онелитице, и падам и дижем се, и опет падам, па се надам, али све је то у круг, ништа, и ништа и опет – ништа…</span></strong></p><p style="text-align: justify"><strong><span style="line-height: 107%; font-family: ‘Times New Roman’,’serif’; font-size: 12pt">Ево, мирансам, хвала ти ветре што стаде сада, можда се и јави нека нада, сада када самзаспао, забрањену јесен изгубио, па и себе по мало, јер, тако ти је када сан падне када се најмање надаш, док ветар помера сенке и док све мислим дошла си,а ти више доћи не смеш, а и да смеш, не смеш, и тебе заледи јесен, ова добра стара, непредвидива, забрањена јесен…</span></strong></p><strong></strong><em></em><u></u><sub></sub><sup></sup><strike></strike></div><div><a id="res_176798" href="http://marcoantonie.blog.rs/gallery/12993/img_3121_1.jpg"><img src="http://marcoantonie.blog.rs/gallery/12993/previews-med/img_3121_1.jpg" border="0" /></a></div>

Read more